Један српски песник се присећао, да, када је био мали, његова мајка би га водила у храм на молитву који је био удаљен неколико километара од куће. Док га је водила за руку, увек свечано обученог, успут би причали, а када би у даљини угледали белу цркву, мајка би му говорила: "сада више не треба да говоримо, јер се приближавамо светињи"! Тако је то било у оно време, када је, како наш народ каже, "Бог ходио по земљи", а данас..?
Нестало је (бар код већине верникa) тог страхопоштовања, па не само ван цркве, већ и у самом храму за време св. Литургије, не понашамо се како би, као православни верници, требало.
Наша припрема за долазак на богослужење отпочиње дан уочи, када се молитвено припремамо, као и одређену – свечану гардеробу коју треба обући, јер у храм се не иде у фармерицама, патикама, мајицама, тренеркама, жене са деколтеима, са ружом на уснама, којима треба да целивају свете иконе ... већ у свечаној и пристојној, онаквој каква доликује када улазимо у дом Господа Бога нашег. Ујутро, пре поласка на Литургију, не би требали ништа да једемо и пијемо (a то посебно важи ако ће мо се причестити) да би смо могли да на крају богослужења примимо нафору од свештеника.
У храм се долази на време, бар петнаест минута пре почетка св. Литургије, целивамо св. иконе, упалимо свеће (за здравље својих ближњих и покој душа упокојених), пронађемо себи одговарајуће место у храму, усресредимо своје мисли на предстојећу Литургију, присутним верницима се јавимо благим наклоном, али без театралног поздрављања, љубљења и причања. Када све припреме завршимо, сачекамо свештениково кађење, које бива пред сам почетак св. Литургије, на свом месту.
У току св. Литургије треба да се трудимо да будемо активни учесници у истој, а не пасивни посматрачи, гледајући на сат, када ће што пре да се заврши, да идемо кући. Најбољи начин активног учешћа је, да заједно са хором (ако га има?) одговарамо на св. Литургији, користећи књижицу са одговарањем (у припреми је да се отштампа, упоредо на српском и енглеском језику), заједно читајући Оче наш и Вјерују. На тај начин ће се молити читава црква, тј. сви верници ће бити у духовном јединству са Господом, што и јесте циљ заједничке молитве која се обавља у храму.
Поготово је важно што чешће приступити светом Путиру, тј. примити св. причешће, наравно, предходно се треба ваљано припремити за то. У току св. Литургије не треба причати (то треба оставити после Литургије, уз дружење кафом ...итд.) и тиме ометати вернике који желе да се моле Господу.
Ако је неко закаснио на почетак, треба у највећем миру и пажњи, да не омета друге, целива иконе, упали свеће и нађе себи одговарајуће место у храму. Подела на женску и мушку страну храма није најбитнија (млади брачни парови имају замерку на ту праксу) већ, да сви заједно и активно учествијемо у истој. У току Литургије има момената када, без обзира где се у храму налазимо, треба прекинути све радње (целивање икона, паљење свећа ... давање-уписивање прилога итд.) и окренути се према Олтару, сачекати да свештеник обави одређени чин, а то су следећи моменти: када свештеник кади испред Иконостаса, када чита св. Јеванђеље (треба веома пажљиво слушати поруку истог), поготово када врши велики Вход, тј. износи свете Дарове (путир и дискос), тј. увек када се свештеник налази испред Иконостаса, вршећи одређене свештене радње. Иако је најправилније да верници стоје у току читаве св. Литургије, ми, собзиром да имамо доста старијих верника, којима стајање причињава проблем, а, и клупе у нашим храмовима, дозвољавамо верницима да у појединим деловима Литургије (када је завеса на дверима навучена) могу и да седе. То наравно не значи, да могу и да причају, већ напротив, да им физички олакшамо учешће у Литургији.
Учешће црквеног Хора је препоручљиво и чини Литургију лепшу за чути и духовно уживати у њој, али учешће "свих" верника је Господу најмилије, јер Он сам каже: "Где је двоје или троје сабрано у име моје, тамо сам и ја са њима"!
Врло често може да се примети, да се неправилно крстимо. То није само случај код деце, већ и код одраслих верника. Имајмо на уму, да је Господ Христос на том Крсту пострадао, ради нас и наших сагрешења, а да је од тада свети Крст постао симбол васколиког хришћанства. Многи хришћани немају праксу да се осењују крсним знаком, неки (римокатолици) чине то са читавом шаком, а ми, православни хришћани, то чинимо са три прста (у име св. Тројице, Оца, Сина и св. Духа) и то увек када у Литургији чујемо да свештеник спомиње; Отац, Син и св. Дух.
Учешће деце у св. Литургији је велика радост наше свете цркве, јер и сам Господ каже: "Пустите децу кмени и не браните им, јер њима (таквима) перипада царство небеско"! Не треба обраћати пажњу нити негативно реаговати ако деца нису најмирнија (као ми одрасли), а о дисциплини ће се постарати њихови родитељи. Они су наша будућност, али, да би они то и постали, морамо да у њих инвестирати много, времена, енегрије, а понајвише љубави.
На крају св. Литургије свештеник у својој проповеди објашњава поуку и поруку прочитаног св. Јеванђеља, коју треба пажљиво саслушати и применити у свакодневном животу. А шта то значи, можда ће да појасни и овај истинити догађај.
Деведесетих година прошлог века, био сам свештеник у парохији Св. Архангела Михаила у Саратоги (Сан Хосе) у Калифорнији. Једну верницу је њен син редовно недељом довозио аутом до цркве на св. Литургију, а онда он одлазио неким својим „послом". Када се заврши Литургија, он би долазио по њу да је вози кући. По причању њеног сина, једном приликом су у повратку кући водили разговор. Он је упитао своју мајку, да ли је служба завршена... да ли је било све у реду, на шта му је она одговорила да није, што је њега мало збунило. После неколико минута је исто то питао и добио је исти одговор, због чега се мало забринуо, мислећи да ли јој се није нешто догодило. На крају је забринуто упитао како то да није служба завршена, нашта му је она одговорила, да је свештеник у својој проповеди казао да, када хор на крају Литургије отпева задње "Амин", то не значи да је Литургија завршена, већ да сада, ми верници, треба да (у свом животу) служимо "Литургију после Литургије", тј. да применимо оно што смо чули у проповеди, тј.своју веру у свакодневном животу. После тог разговора са мајком, на следећу св. Литургију је дошао и њен син са њом.
Управо тако, св. Литугија се, и после последњег Амин у храму, наставља у нашем свакодневном животу, практикујући све оно што смо чули и научили у св. храму и у свештениковој проповеди.
Нека би дао Господ да и сви ми чинимо тако !
А м и н !
Прота Радмило Ж. Стокић