“Богу и Цркви треба се подједнако покоравати. То утврђује хармонију између свештенства и лаика, чини их ЈЕДНИМ ТЕЛОМ, које узраста у пуноћу Христову“!
Ову једноставну и православну истину помрачују често неке идеје које смо вољно или пак невољно прихватили од средине у којој живимо.
1. То долази од некритичне примене идеје о демократији у Цркви. Демократија је највећи и најплеменитији идеал људске заједнице. Али, ни по најбитнијој својој суштини, овај идеал се не може применити на Цркву из простог разлога што Црква није само једна људска заједница. Њоме не “управља народ нити је ради народа“, већ је од Бога ради остварења ЊЕГОВОГ Царства. Њена структура, догма, литургија и етика не зависе од већине гласова, јер нам је све ово од Бога остало и од Њега дефинисано, па зато и свештенство и лаици су обавезни да то усвоје у послушности и понизности.
2. Погрешна је идеја КЛЕРИКАЛИЗМА као апсолутне власти, по којој свештеник нема ником да одговара. У ствари, свештеник у равославној Цркви треба да је увек спреман да објасни свако своје мишљење, одлуку или тврђење, да их оправда као истине које су ПО ВОЉИ БОЖЈОЈ. Јер, да поновим, ако смо лаици и свештеници покорни Богу, ова покорност је слободна и тражи наше слободно прихватање: "Ја вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов, него вас назвах пријатељима; јер вам све казах што чух од Оца својега“ (Јован 15:15), и “познаћете истину и истина ће вас избавити“ (Јован 8:32). У Православној Цркви, чување истине, напредак Цркве, мисионарство, доброчинство...итд., све то треба да је брига заједничке - целокупне Цркве и свих хришћана, и сви су заједно одговорни за црквени живот. Ни слепа покорност нити демократи-ја, већ слободно и радосно прихватање истинитог, племенитог и конструктивног у духу Божанске љубави и спасења.
3. Погрешна идеја о “ЦРКВЕНОМ ВЛАСНИШТВУ“! То је наша црква, коју смо ми купили или подигли ... Не, то никад није НАША црква, јер смо је ми посветили и предали Богу. Она није власништво ни свештеника ни лаика, већ је свето власништво самога Бога. Он је стварни власник и ако морамо донети одлуку у вези са власништвом, ова одлука мора да буде у складу са вољом Божјом. Овде, поново кажем, и свештеници и лаици морају узети на себе иницијативу и одговорност, у складу са вољом Божијом. Све ово важи и за црквени новац, куће и друго што “припада Цркви“.
4. Погрешна идеја о свештеничкој плати: “МИ ГА ПЛАЋАМО“. Не, свештеник се НЕ МОЖЕ ПЛАТИТИ за његов рад, јер нико не може платити благодат или своје спасење, нити радити за спасење човека. Новац који он (свештеник) прима од цркве (то јест од Народа Божјег), није новац послодавца запосленику, већ је намењен да га учини слободним за рад на Њиви Божјој. И он (свештеник) је такође ЧЛАН Цркве, и не може бити “најамник“, већ одговорни учесник у одлукама које се тичу најбоље употребе новца.
5. Погрешна подела између ДУХОВНЕ и МАТЕРИЈАЛНЕ области Цркве:
“Нека свештеник води рачуна о духовним потребама, а ми лаици ће мо водити рачуна о материјалним стварима“. Ми верујемо да се Син Божји оваплотио у телу. Он се појавио видљиво, да би одуховио целу твар и духовно осмислио све твари у вези са Богом. Шта год ми радимо у Цркви, то је увек и духовно и материјално. Ми подижемо МАТЕРИЈАЛНУ Цркву, али је њен циљ духовне природе. Како ово двоје може бити независно једно од другог? Ми сакупљамо новац, али га употребљавамо ради Христа. Ми приређујемо Банкете, али, ако су у вези са Црквом, њихов циљ је увек духовне природе, који не можемо издвојити из наше вере, наде и љубави, које Бог од нас тражи и које омогућују постојање Цркве.
Ако све то не би имало везе са Црквом, не би ваљало по цркву, издвојило би се из ње, не би било “Црквени посао“, а може постати не-црквени, па чак и анти-црквени!
Према свему реченом, веровати, мислити и поступати да се духовно и материјално у Цркви може одвојити – такво веровање, мишљење и поступање је не-православно.
За све што се тиче Цркве, потребно је увек учешће и свештеника и лаика за активни рад целокупног Народа Божјег !
Из студије: “Clergy & Laity in the Orthodox Church”
Проф. о. Александар Шмеман
еминентни православни теолог