ФЕСТИВАЛ ЛЕЈДИ ГОДИВА
Сваки град тежи да у току године има разне манифестације за своје грађане, поготово ако (као што је то случај са већином градова у Енглеској) у њима живе народи из разних земаља, разних религија и култура.
Један од таквих градова је и Ковентри, у коме живе десeтине разних националности, религија и култура. Зато сваке године, другог викенда у септембру, у граду се одржава интернационални Фестивал посвећен "Лејди Годиви – Lady Godiva”.
Историчар Роџер од Вендовера (Roger of Wendover 1167-1237) је написао да је Лејди Годива (Lady Godiva or God’s gift) била жена властелина Леофрика Ерла од Мерсие (Leofric, Earl of Mercia) који је, поступајући по наређењу данског Краља Канутеа (Danish King Canute), народу наметнуо посебне таксе, а да би финансирао своју краљевску гарду.
Лејди Годива се успротивила и тражила је од свога мужа да укине неоправдано наметнуте таксе народу.
Хроничар каже, да је на овај предлог њен муж оговорио: "Оседлај коња и узјаши нага (гола) пред људима, кроз пијацу, од једног краја града до другог, и када се вратиш, ја ћу ти испунити жељу". Годива је питала свога мужа: "Да ли дајеш обећање да ћеш то учинити, ако ја учиним по твојој жељи"? По датом обећању свога мужа; " Годива је скинула своју одећу, распустила своју дугу косу, која је покрила њено наго тело као вео (тако да су јој се виделе само обнажене ноге), узјахала свога коња, и уз пратњу двојице витеза, јахала је кроз град Ковентри, са једног краја на други”!
По завршетку своје мисије, она се вратила своме мужу, који је по датом јој обећању, укинуо таксе грађанима Ковентрија.
Лејди Годива (Lady Godiva) се упокојила 1067 год., али грађани Ковентрија нису забораваили своју добротворку, тако да се на централном градском Тргу налази монументална биста Лејди Годиве на коњу, онако како је историчар и описује, без одеће и са распуштеном дугом косом која прекрива њено обнажено тело.
Пру Порета (Pru Porretta) је 1998.год. обновила ову прославу у част и сећање на Лејди Годиву (Lady Godiva) уз учешће "сестара" из разних нација.
Ове године фестивал је одржан у петак, 12. септ., а "сестре Лејди Годиве из 18 разних нација" је узело активно учешће у њему. На том фестивалу је била заступљена и Србија, а представљали су је: Славица Стојсављевић и Анђела Анђелић из Ковентрија, као и нови парох бирмингамске парохије о. Ненад Поповић.
Фестивал је отпочео окупљањем у (1940.год. бомбардованој) Катедрали, која је сачувана као опомена будућим генерацијама. И у овом стању, она делује импозантно и већ 74 год. сведочи о страдању, али и о васкрсењу.
Био је то колорит разних народа (18 нација) обучених у разне ношње, а на челу је била српска делегација, са Славицом Стоjсављевић – обученом у кнегињу Милицу и Анђелом Анђелић - обученом у српску народну ношњу, а иза њих је један од организатора држао велики пано са ликом кнегиње Милице. Са уваженим гостима (Мајором града, представницима разних религија ...) на свечаној бини је био и представник СПЦ о. Ненад Поповић из Бирмингама.
После једносатног програма, у коме су учешће узела деца из разних школа и поздравних говора градоначелника града и других важних гостију, процесија је кренула ка центру града, а на челу колоне су опет били српски представници.
На главном градском тргу је доминирао споменик "Лејди Годиве" на коњу, где се одржао други део ове манифестације. Поред игара и песама из разних крајева света, наша представница (извођач српске народне музике) Анђела Анђелић је (иако без адекватне музичке пратње, покушао је то бубњар из Сиера Леона) предивно отпевала песму "Ђурђевдан" уз праћење аплаузом свих учесника програма.
На крају ове манифестације, о. Ненад Поповић је прочитао молитву и благословио националну храну, коју су сви учесници донели, а коју су на крају поделили међусобно са осталим учесницима.
Ова манифестација се одржава већ 15 год. и то је прилика да се житељи овог града, који су дошли са разних меридијана, разних религија, језика и култура, окупе заједно, покажу своју националну ношњу, музику и упознају се, тј. да могу и требају поштовати једни друге у свој својој различитости.
Ја сам се на ову манифестацију појавио на позив Славице Стојсављевић, која већ десет година на истој активно учествује, да о истој напишем пар речи, јер: "Оно што није записано, није се ни догодило"!
КАТЕДРАЛЕ – СТАРА И НОВА
Ковентри у задњих 1,000 год. има 3 Катедрале: из 12-ог века посвећену Св. Марији (Church of St. Mary), Катедралу Св. Арх. Михаила (Cathedral of St. Michael) коју су немачки авиони луфтфафе бомбардовале и разрушиле, 1940.год. и нову (преко пута разрушене) која је такође посвећена Св. Арх. Михаилу (Cathedral of St. Michael).
У ноћи, 14-ог новембра 1940.год., више од 400 немачких авиона је, под код називом "Поноћна соната" бомбардовало индустријски део града, а притом и Катедралу, од које су остали само зидови, који и данас сведоче о том злочину. Већ сутрадан, донета је одлука да се Катедрала поново сагради, "као симбол Христовог распећа и Васкрсења", као и наде и опроштаја, тј. као опомена будућим нараштајима.
Сутрадан, један од градитеља Катедрале и оних који су гасили пожар, Jаck Forbes, је у рушевинама нашао две нагореле греде које су пале у форми Крста, што је схваћено као Божија порука, а тај Крст се и данас чува као опомена (те ноћи 600 грађана је погинуло), опроштај, али и нада у будућност.
Од нагорелих греда направљен је и "Крст клинова" (Cross of Nails) који је постављен у Олтару, са поруком "Оче опрости – Father forgive”, да би се службе одвијале у рушевинама катедрале.
Камен темељац за нову катедралу (преко пута рушевина старе) је 23.марта 1956.год. поставила Краљица Елизабета II, а она је исту и отворила, 25.маја 1962.год. Ово је била прва модерно саграђена Катедрала у Енглеској, а повезана је сводом са старом, тако да сада сачињавају једну нераздељиву целину.
Стара (разрушена) Катедрала је – опомена, а новосаграђена је – нада !
БЕОГРАД – ГРАД ПОБРАТИМ
Одмах после Другог светског рата (WW II) Ковентри је (као један од многих страдалних – разрушених градова) почео да се обнавља, а један од првих градова који су му понудили помоћ (премда и сам много пута рушен) био је и српски престони град Београд.
Ковентри и Београд је повезало управо ово ратно страдање, али и заједничка обнова. У априлу 1953.год. Београд (тада главни град Југославије) је Ковентрију поклонио дрвену грађу за обнову, а као резултат тог поклона, 1957.год. град Ковентри се побратимио са Београдом.
Заправо, Ковентри је био први град у свету које се 1944.год. побратимио са (такође ратом-пострадалим) руским градом Волгоградом (тада Стаљинградом), а укупно до сада са 26 градова широм света.
Односи са Београдом су током година слабили, да би се 2004.год. поново обновили и добили нове садржаје, јер је и Београд поново постао престоница Србије. У овом периоду Ковентри су посетили градоначелник Беогарада, представници Амбасаде Србије, уметници, новинари...
Београд је такође угостио градоначелника Ковентрија, Пру Пурету (Pru Porretta), данашњу лејди Годиву и амбасадора овентрија, чланове разних организација, а деца су већ неколико година гости на фестивалу "Радост Европе".
Пријатељство два града се наставља, а већ се и размишља и праве се планови за прославу (2007.год.) 60-те годишњице братимљења.
ПОЗОРИШТЕ "БЕОГРАД"
Дрвена грађа коју је Београд поклонио Ковентрију је употребљена за изградњу новог Позоришта, које је требало да буде фактор поратног јединства и обнављања, а по завршетку истог, у знак захвалности за поклон, Позориште је добило име "БЕОГРАД – The BELGRADE Theatre", a званично је отворено 27. марта 1957.год.!
Данас је Позориште "Београд – Тhe Belgrade Theatre” веома активно, 2007.год. је уложено још £12 милона за изградњу још једне нове дворане, која се зове "B 2”, a овом приликом смо добили дозволу да уђемо у позориште и сликамо исто.
Када је 2007.год. прослављена 50-та годишњица братимљења Београда и Ковентрија, именовања Позоришта "Београд", а уједно и отварања новоизграђеног аудиторијума "Б 2", градоначелница српске престонице Београда Радмила Хрустановић је отворила тај нови део Позоришта.
Наравно, када се нађете тамо, то вас чини срећним и задовољним, јер осећате као да то Позориште помало "припада" и нама - Србима.
Занимљиво је и то, да за ових 57 год. у овом Позоришту које носи назив "Београд" није гостовало ни једно – једино Позориште из српског престоног града Београда, па домаћица моје посете овом граду, Славица Стојсављевић, већ ради на том плану. Иначе, она је једна од ретких српкиња које активно учествују у културном животу овога града, а све у циљу (као што је то била и ова манифестација) да овом граду и овој заједници представи и српско духовно и културно наслеђе, на чему смо јој ми захвални.
СРПСКА ЗАЈЕДНИЦА
После Другог светског рата (WW II) анти-комунистички борци, који нису желели да се врате у "Титову – комунистичку" Југославију, су после неколико година проведених у логорима у Италији, имали избор да оду: у Америку, Канаду, Аустралију или Енглеску. Сви су морали да прве 4 година свога живота у Енглеској (Шкотској - Велсу) проведу радећи у рудницима или на фармама, да би тек после тога стекли право да могу да бирају себи посао и место живљења. Тако је и неколико десетина Срба дошло у Ковентри и углавном су радили у рудницима, а касније и у индустрији, а када је основана СПЦ, тј. парохија у Бирмингаму, они су територијално припали истој. У међувремену су довели своје супруге из свог родног краја, неки своје девојке са којима су засновали своје породице, а пак неки су се оженили и са Енглескињама. У сваком случају, већ друга, па и трећа генерација срба се рађа у Енглеској, а са њом и многи проблеми, а највећи је, како да сачувамо веру православну, српски језик и културу на овим просторима ?
Срби који су се населили у Ковентри су, са осталом својом браћом и сестрама који живе на простору бирмингамске парохије, под духовним вођством свог свештеника, прото-ставрофора Миленка Зебића, својим средстима и трудом изградили велелепну СПЦ "Лазарицу", али ће она бити "духовно" лепа и Господу мила, само ако у њој обитава "жива" Црква Христова, а то су верници који су активни у парохијском духовном животу.
У Ковентрију сада живи око 40-50 српских породица, а недавно из Отаџбине је стигао млади свештеник, о. Ненад Поповић, који је отпочео са редовним месечним богослужењима у граду, а то је и за њега прилика да се упозна са верницима, види које су њихове духовне потребе и предузме одговарајуће мере да се колико-толико ублажи, како духовна, тако језичка и културна асимилација.
Ова манифестација у Ковентрију је показала да, уместо да се затварамо само у своје окружење, треба да се активно укључимо у културни живот града у коме живимо, јер нам то пружа прилику да покажемо сву нашу духовну, националну и културну баштину.
Овим примером у Ковентрију су нам најбоље показале Славица Стојсављевић и Анђела Анђелић, да се уз лични труд и ангажовање на том пољу може доста урадити.
Прота Радмило Ж. Стокић
Дарби
ФОТО ГАЛЕРИЈА: By "RAS PRESS NEWS”